OSNOVE FINANSIJSKE PISMENOSTI (2.deo)

POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 „KAKO TO SEBI DA PRIUŠTIM“

 Iza dana u dan sve me više fascinira taj strah izazvan mogućom neimaštinom koja tera veliki broj ljudi na traganje za sigurnošću. Došao sam do tog nivoa, da pažljivo slušam reči koje ljudi upotrebljavaju kada se pomene ova tematika. Izošteno čulo sluha, spremno da ne prekida drugog u njegovom izlaganju – je jedan od najvećih dostignuća u međuljudskim odnosima. Prosto je neverovatno, kako brzo možete da procenite ko vam je s druge strane, ako samo se koncetrišete na reči koje dotučni(a) upotrebljava.

Verujte, najdominantnije reči koje većina osoba koristi jesu – strah i sigurnost.

Ništa tako ne umanjuje naš genij kao preveliki strah i sumnja u sopstvene sposobnosti. Nažalost, držeći se čvrsto za sigurnost stalnog zaposlenja, neumitno žrtvujemo sopstvena verovanja i ideje. Iako ovo zvuči kao filiozofiranje, na bazi sopstenog iskustva vam mogu reći da je ovo najtužnije u našim životima. Zbog toga, spremni smo da protraćimo najveći deo svog života. Da živimo nekoliko 100-tina godina, pa u redu. Ali ne, ovo je sve što imamo.

 

 „KAKO TO SEBI DA PRIUŠTIM“

Trajalo je to dugo, dok jedanput ne proćitah da je jedan od ključnih pitanja koje sebi treba da postavite ako ste spremni da postanete finansijski nezavisni: „KAKO TO SEBI DA PRIUŠTIM“. Probajte to sebi da postavljate nekoliko puta dnevno u toku recimo nedelju dana. Nemojte odmah da odmahnete rukom u znak odustajanja. Neka reč „odustajanje“ ne bude u vašem rečniku.

Za mene je ovo bila magična reč. Za mene je ovo bilo i jeste „Sezame –otvori se“. Za mene je ova rečenica postala nagon tj. dovodila me i dovodi do uzbudjenja u nastojanjima da ostvarim ono što hoću. Nemam reči da opišem kako mozak postaje svemoćan kada se upregne, kako vam se odjedanput iskristališu mogućnosti za koje ste do tada bili slepi. I ovo ne važi samo za novac.

Nasuprot tome rečenica „Ne mogu to sebi da priuštim“ dovodi do očaja i depresije. Ona dalje prouzrokuje zavist i povrh svega lenjost. Pomirenje sa „nepromenljivom i tužnom“ situacijom, nagoni čoveka na malodušnost i zatvorenost. Nagoni ga na silno nezadovoljstvo prema sebi i drugima.

Takve ljude neuspeh dotuče. A kad razmišljate u pravcu „KAKO TO SEBI DA PRIUŠTIM“ počne sve da vrca. Postajete pobednik koga su udarci „opametili“, a ne porazili.  Postaje vam nevažno da li ste pogrešili. Najgora stvar u našem obrazovnom sistemu je da se greška  ne prašta, već kažnjava. Zato većina izlazi hendikepirana strahom od gubitka i gređke. Ako to prebrodite, znajte da vaš mozak postaje vaš saveznik, ne spava i danonoćno radi da stvori temelje aktive koja vam nosi gotovonske prilive.

 

Kada ste stalno zaposleni, postajete potpuno zatucani jer ste fokusirani na priliv zadnjeg dana u mesecu i kako da se nekako dogegate do penzije. A ta dosada i monotonija vas dotuče. Jedino što vas tada zanima je kako da „ne napravite fatalnu grešku“, „da se ne zamerite šefu“, „na koga da se oslonite pri penjanju na korporativnoj lestvici“, pitate se „ko to njemu(njoj) drži ledja, pa eto vi ne možete napred“ i slično. Iz ove perspektive, čini mi se da za većinu zaposlenih, zarobljeništvo “stalnog zaposlenja“ deluje veoma okrutno.

POZNAVANJE SITUACIJE

Evo jedan ekzaktan primer kako ljudi sa stalnim zaposlenjem gube novac a da toga nisu svesni. Za razliku od njih, finansijski slobodni shvatili su u čemu je štos pa s time i bolje prolaze. Ključna stvar je da razumete da država svoje opstajanje zasniva na srednjoj i siromašnoj klasi odnosno dramatično oporezujući te dve najveće grupe ljudi.  Bogate i finansijske slobodne – mnogo manje. I TO NEMA VAŽI SAMO ZA SRBIJU. Da ne bude zabune, tako je ustrojen čitav kapitalistički svet. Razlika je „samo“ u procentima. Odnosno, od države do države, razlikuje se poresko zahvatanje. To nije pravedno, ali kada je ljudska civilizacija bila preavedna. Pravda retko kada postoji za najjače. Onaj ko „zvecka“ oružjem (bio to novac, puška ili politika) malo se obazire na pravdu. Ona je napisana za nejake.

 

No, evo primera koji sam spomenuo:

Recimo da je prosečna plata nekog zaposlenog RSD 40.000. To je ono što u našem primeru zaposleni primi zadnjeg dana u mesecu kao platu. Ali, u suštini, on zaradjuje mnogo više. Njegova ukupno zaradjena suma je RSD 63.600. Razlika su naravno doprinosi i porezi. Tu nema ništa nepoznato.

Problem nastaje u razumevanju da država prvo uzme sebi svoj deo tj. RSD 23.600, a od ostatka tj. RSD 40.000 što vama  preostane, tek tad počinjete da trošite za vaše potrebe. Pa ako imate rate kredita po bilo kom osnovu ako ste zaposlen, vi to namirujete od neto plate od RSD 40.000. Za razliku od zaposlenog, preduzetnik koji vodi knjige,  na raspolaganju ima odmah tih 63.600 i iz te sume može da otplaćuje sve obaveze i da troši za svoje potrebe.

Njemu je na volji da potroši za šta god poželi. Tek nakon trošenja, država ga oporezuje sa 15%. Preciznije rečeno, ako je od RSD 63.600 potrošio 63.000 za svoje obaveze i  potrebe, država će ga oporezovati sa 15% na onih preostalih RSD 600 din. U tih RSD 23.600 preduzetnik može da ukalkuliše i deo za penziono i za kjnigovodju i mnogo toga drugog što stalno zaposleni ne može. I opet mu ostane više nego da je stalno zaposlenom.

Slično je i sa preduzetnicima koji paušalno plaćaju obaveze, mada im ostaje manji iznos jer plaćaju mesečne nadoknade u fiksnom iznosu, uglavnom od 12.000-18.000. Pa opet im ostaje više nego stalno zaposlenom.

U našem primeru recimo, samo porez za stalno zaposlenog koji prima neto platu od RSD 40.000  je 3.283, a ako ste preduzetnik koji vodi knjige, onda je to 15% na onih RSD 600, što mu dodje RSD 90.

Iako bi ovom primeru mogli dodati priličan broj digresija, suština i nije u preciznom seciranju troškova.

Kako god, bolje prolazite, tj. više vam ostaje (koliko-toliko) ako se pozabavite svojim poslovima umesto da vodite računa o tudjim.

Neka vam to bude zvezda vodilja