ZAŠTO JE VAŽNO OBILATO GREŠITI

POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 

NE MOŽETE POBOLJŠATI SVOJU BUDUĆNOST UKOLIKO NISTE SPREMNI DA IZGUBITE

Iako ste zasigurno ovo više puta čuli, većina istrajava u tome da to samo deklarativno prihvata bez da se potrude da im postane deo karaktera. I ja sam bio deo istog korpusa dok jednom iznenada nisam došao pred svoj rubikon. Nakon te odiseje, bilo mi je važnije da izgradim samog sebe nego prevashodno da se obogatim. Moj rubikon se sveo na odluku da li da se oslonim na svoj duh i hrabrost i da se borim za svoje snove bez obzira na krajnji ishod ili da se ponovo vratim cvileći u „bezbednu“ zonu. A ta zona je toliko zavodljiva kao sirena na moru. Teško joj je odoleti. To je i razlog što je mnogi vole, dugo su njoj, udobna je, premda ta udobnost dugoročno donosi samo nevolje.

Moram priznati da mi je u toj odluci pomogla činjenica da sam jedanput gledao paraolimpijske igre. Gledao sam te mlade ljude kako se bez nogu i ruku bore za pobedu. To me je nagnalo da se upitam da li bilo koji od mojih strahova i „problema“ zaista postoji kada se uporedim sa nesrećom ovih ljudi koji su uskraćeni za ono najvažnije – zdravlje.

Ukratko, nema nade da možete promeniti bilo šta u svom finansijskom položaju ukoliko se ne usudite probate nešto novo, da rizikujete gubitak ili doživljenje bilo kakvog poraza. Da živimo nekoliko stotina godina, pa i da protaćimo prvih 50-ak. Ali na žalost,ovo je sve što imamo, pa opet većina se opredeljuje da protraći vreme bežeći u sigurnost.

 

ZAŠTO SE TAKO PONAŠAMO

Zato što smo tako uslovljeni. A uslovljeni smo jer verujemo da smo bića izbora tj. da biramo ono što želimo ili ne želimo. Ali stvarnost je drugačija, mnogo drugačija. Tokom života zaista napravimo par strateških izbora, ali to je mali procenat u odnosu na rutinu u kojoj živimo tj. pravilima koje su ko zna kako i od kad tu, „sa nama“. Pravilima koja su nametnuta još u detinjstvu jer smo ih nesvesno prihvatali iz najbliže okoline i ne pitajući da li su ispravni.

Ali na sreću, pošto smo odrasli,  to je sada iza nas, je li tako? Ali nije. To je i dalje u nama i tako je teško sad menjati. A bivamo i osudjeni od okoline ako nam ponašanje nije „u skladu“.

Zato se i bojimo greške, zato se i bojimo da se da izadjemo iz trke pacova savremenog sveta. Zato se i plašimo „šta će ljudi reći“ ako ne uspemo ili pokušamo nešto „ludo“. A okolina voli da tura nos u tudje poslove. Zato grozničavo tražimo stalno zaposlenje i tu ne „sme biti greške“. Zato pričamo o visini plate i raspitujemo se gde je ona veća umesto da govorimo u terminima kao što su „koliko % je zarada“, „Koliko sam uvećao imovinu“, „Koliki mi je udeo u biznisu“ i slično.

Oni koji sebi dugo postavljaju ova zadnja pitanja, vaši su poslodavci. Stalno zaposleni brinu o njihovom biznisu, dok oni profitiraju. Stalno zaposlenima je jako  važno da budu lojalni nameštenici nadajući se bogatim nagaradama i izdašnim bonusima. Ali takva mesta, koja donose takve benefite, izuzetno su ograničena. Ponekad mi deluju kao loto. Jedan zaista dobije izdašnu nagradu i taj jedan je dovoljan mamac da milioni drugih nagrnu i zapnu ne bi li je se takodje dočepali.

Kada bolje razmislite lov na „stalan i siguran“ posao je motivisan strahom od plaćanja računa tj. da li ćete biti sposobni za to. Kada je to ugroženo, većina je paralisana strahom i nije u mogućnosti da razmišlja. Kada sam napustio stalan posao, u narednih 5 godina, bio sam svedok na desetine istih sudbina sada već bivših zaposlenih. Mnogi od njih su moji poznanici. Jedno što su tada radili je kako da se domognu istog nameštenja. Čak i po cenu manje plate. Bilo je daj šta daš. Savladani su od jedne snažne emocije: panike. Savladani su pitanjima: „Šta ću sad“, „Moram da imam novac“, „Moram da platim račune“… Ukratko „moraju“ da budu plaćeni i zbog toga traže garancije za to.

Zar ipak nije lepše da promenite stranu, dakako bez garancija uspeha, umesto da tavorite na „sigurnom radnom mestu“ pa čak i menjajući ih, ali u biti voditi brigu o tudjim poslovima dok jednom ne budete prestari za to.

Zar je zaista životna motivacija da se protraći život na „sigurnom“ poslu zarađujući manje nego što možete. A možete samo niste svesni i plašite se. Ponajviše „greške“ u proceni tj. da će vas snaći neuspeh jer ste pogrešno precenili svoje snage. Iako ni to nije najgore. Mnogi se odluče na pljačku i krimimal da bi se domogli novca. Drugi traže žrtve preko bogate udaje ili ženidbe.

 

ODGOVOR

Ako se uplašite i zapitate se šta će biti sa mnom ako ne uspem, znajte da u najgorem slučaju možete da se zaposlite. Ali zašto bi to radili? To na kraju uvek preostaje. Zašto biste uopšte odustali ako ste krenuli. Kada krenete na odmor da li ikada odustajete. Ne pada vam na pamet. Makar oluja  i nevreme bili. I niko vas neće odvratiti.

Problem je u tome što svako od nas u sebi nosi ideju koja bi ga mogla finansijski osloboditi, ali ne zna kako da je sprovede. Tada ga preplavi strah od greške pa se drži „sigurnog“. A trik je baš u tome – da se pogreši. Da se i bankrotira, ako je neophodno. Bankrot nije obavezan, ali ako se desi može samo da vas ojača. Donald Tramp je bankrotirao, pa se opet silno obogatio. O zna za jednu važnu zakonitost da je „Bankrotstvo privremeno, ali je siromaštvo trajno“. Kada kažem siromaštvo mislim na um i duh.

 

NARAVOUČENIJE

Strah od greške smo stekli još u detinjstvu, prvo od roditelja a posle, i to najsnažnije, tokom školovanja. Mišljenja sam da nam je školovanje dosta odmoglo u svim aspektima života. NEMOJTE TO DA BRKATE SA POZITIVNIM NAMERAMA ŠKOLSKOG SISTEMA. Mnogo znanja nam daje školovanje. Ipak to znanje je za većinu nefunkcionalno. Reproduktivno. Sa represijama zbog pogrešaka. Zato se i uvukao u većinu strah od greške. A kada je čovek uplašen, on je stegnut i proizvodi loše rezultate.

Ipak, kao odrasli, iako duboko uslovljeni 12 godišnjim ili 16,18 godišnjim obrazovnim treningom pa samim tim i ukorenjenim navikama, moramo da budemo svesni nekih pogrešnih implikacija školskog sistema i da to prevaziđemo. Ne možemo stalno kriviti roditelje, nastavnike, profesore, politiičare, uspešne ljude. Ta rutina kojom se vladamo, plašimo i okrivljujemo sve osim nas samih, osrtavlja nas u začaranom krugu.

Ako ne verujete da je moguće uspeti, onda imate predrasude o samom sebi i naravno da nećete uspeti. Najgore što je većina uverena da drugi to mogu, ali oni ne. Većina sanja milione ali ne i da se upusti u zarađivanje istog. Na žalost, i to samo zbog nasleđene „stvarnosti“ koji su nam ostavili roditelji i drugo blisko okruženje. „Da, baš ćeš ti uspeti“, „Da valja, već bi neko drugi to smislio“  „Nisi ti kapacitet za to“ „Mani se toga, nije to za tebe“. Da li su vam poznate ove rečenice?

Ne odbacujte svoju ideju u startu kao neostvarivu. Otisnite se, pogrešite, ako bog da i više puta, opametite se i polagano pretvarajte se u uspeh. A najveći će biti kada sami sebe, kao ličnost, pretvorite u osobu bez straha od pogreške.

Ja polazim od sebe. Ovo radim zato što u biti nisam baš previše vredan. Ne volim preveliki fizički napor koji je dosadan. Više mi se svidja da razmišljam kako da dodjem do finansijske slobode uz što manje uloženog rada. Ne svidja mi se surova istina da stalno zaposleni najviše nagrabuse jer nemaju izbora pošto im država odmah oporezuje celokupnu zaradu za poreze i doprinose. One koji vode računa o svojim poslovima, država oporezuje za iznose koji su preostali tek kada su istrošili sav novca za svoje potrebe. Mogu slobodno reći, da iako većina panično beži od nje, mene ta neizvesnost inspiriše. Ne prihvatam više uljuljkanost. Kada god se osetim „Bezbedno i udobno“ uznemirim se.

Probajte, ne boli… a i zabavno je.