POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/
PRAVILO
Pretpostavljam da su svi koji su čitali moje postove doneli zaključak i stekli utisak da je po meni najvažnija stvar na svetu osloboditi sopstvene potencijale. Ne verujem da je stvar u tome da protraćimo život na način koji podrazumeva da vodimo računa o tuđim poslovima, posebno ako smo u sebi prepoznali talenat i znanje koji mogu da nam pomognu da se vinemo u visine.
Ipak, zarobljeništvo misli koje nam je nametnuto u detinjstvu iz najbližeg okruženja neumitno ima posledice na nas kad odrastemo. Umesto da svesno napravimo planer aktivnosti u odraslom dobu i da razvijemo sve svoje skrivene mogućnosti, ostajemo zarobljeni u ljušturama „sigurnosti“. Umesto da ostvari putovanje svog životnog razvoja i umesto da se uključi u avanturu zvanu zabava, većina bira „bezbednost“. To je i odgovor na pitanje zašto radimo to što sada radimo, a ne ono što bismo želeli. Samo čitanje ovih postova neće vam biti od pomoći – trebalo bi da „prođu“ kroz vas. Samo čitanje vas neće razuveriti u vašem ubeđenju da su vam za blagostanje potrebni visoka škola, partijska knjižica ili vrhunsko znanje o biznisu i da zbog tih činjenica, eto, nemate šansu za uspeh. Ipak, ako poštujete pravila – morate da uspete. Tu je razvoj vaše ličnosti od prvorazrednog značaja.
ŽIVOTNA MOTIVACIJA
Sledi jedna anegdota, od pre neki dan:
Dečji rođendan, po pravilu dečja igraonica. Okupljaju se prijatelji koji se druže decenijama. Pre osnivanja porodica svi smo se intezivno družili. Znali smo da zaređamo ceo dan i noć, pa opet sutra da nastavimo. Kada su devojke (a posle žene) ušle u naše živote nastavilo se istim intezitetom, ovog puta s njima. Posle ženidbe i proširenja porodice, to druženje se smanjilo, palo na jednom mesečno u proseku, uključujući dečje rođendane, roštilje, novogodišnja i „ničim izazvana“ porodično-kućna druženja ili prvomajska okupljanja.
Na ovom događaju, posle pozdravljanja s prijateljima koji su već stigli i onima koji polako pristižu, nekako po navici, odvaja se muška ekipa u posebnu prostoriju, deca se obrušavaju u prostor za igranje s animatorkom, dok ženski deo populacije počinje uobičajene beskrajne rasprave o svemu i svačemu.
Nekada bezbrižni razgovori o fudbalu (sportu), politici, ženama i parama sada su se pretvorili u sumornu raspravu o svakodnevici, a posebno o budućnosti koja nam se „smeši“. Ljudi u našim najboljim (srednjim) godinama na buduće događaje ne gledaju kroz ružičaste naočare, a gledajući sa strane to ne bi tako trebalo da bude – svi su zaposleni na pozicijama za koje bi većina stanovnika dala desnu ruku. Dvojica u bankama, jedan u Telekomu, a jedan u Penzionom fondu. Plate za srpske uslove od odličnih do sjajnih. Ipak, nije sve bajkovito. Nije dovoljno, ne ostaje ništa za akumulaciju, sve se potroši.
Jedan je maestralan u oblasti mobilnih telefona i telekomunikacija, nema šta ne zna, ali… Drugi je omiljen, kao osoba beskrajno strpljiv i susretljiv, zaposlen u banci dugi niz godina. Ipak, skoro mu je 50 i gotovo je deceniju na istoj poziciji. Obožavaju ga i kolege i klijenti. Treći je takođe zaposlen u banci, s vrlo visokim primanjima radi usko specijalizovan posao značajan za banku. Poslednji na „listi“ radi u PIO… zacementirano radno mesto do penzije. Jedino sam ja „crna ovca“ u društvu.
Reč po reč, povede se priča o finansijskoj situaciji. Iako su bukvalno svi daleko iznad svakodnevice većine građana Srbije, stanje duha je negde između nezadovoljstva i letargije do „dobro mi je tu gde sam, ne bih ništa menjao jer ionako ne mogu“. Život se nekako otaljava.
Moje raspoloženje je, nasuprot njihovom, odlično. Ova godina, kao i prethodna, odlično će se finansijski završiti. Osim redovnog biznisa, polako razvijam još dva, s tim da mi je jedan od njih prioritet jer ću se uključiti u rad uz već postojeći tim ljudi. Radi se o sistemu koji već uveliko profitira. Ponuđeno mi je da sarađujemo, a upoznali smo se preko mog osnovnog biznisa. Uspeo sam da im značajno pomognem, a njihovo zadovoljstvo je rezultiralo pruženom rukom i ponudom da se uključim u zajednički projekat. Tako to ide – uradiš jedan posao valjano, pa ti uspešni ljudi uzvrate ponudom da im se pridružiš. Setite se saveta koje sam dao u postu „Zašto su bogati ljudi tako omrznuti“. Drugi biznis ću strpljivo razvijati, lagano, korak po korak.
Moj optimizam je prihvaćen s pomešanim osećanjima, od neverice do čuđenja, posebno kada znaju da sam odbio platu od EUR 1.500. Niko ne može da poveruje u to. Neki mi kažu da sam budala kada sam ispustio takvu šansu, neki s nevericom okreću glavu.
U tom momentu, prijatelj, zaposlen na visokoj poziciji u banci, na moju konstataciju da mi je dobro i da se spremam za još dva biznisa, odgovara pitanjem: „A zar ti to nije suviše rizično?”
„Aha“, odgovaram ja, “baš zato jedva čekam da se uključim“.
Nastaje tajac. Nekoliko pari očiju zapiljilo se u mene slušajući u neverici šta pričam. A pričam kako je taj sistem već dovoljno razvijen i da će već ove godine, dakle u drugoj aktivnoj godini, doneti profit, iako je samo jedan partner klijent. Radi se o sistemu koji je već prilično poznat i dosta ljudi je uključeno u njega. Ali ima pojednostavljen sistem funkcionisanja koji je mnogostruko prijemčiviji od postojećih, barem sam ga ja tako ocenio. Čak i ne ulažem veliku svotu, a dobijam franšizu i široku slobodu da delujem u stvaranju mreže budućih partnera.
Iako im finansijska sloboda kojoj težim izgleda primamljivo, potpuno im je odbojna cena koju plaćam za to. A to je nestalan i nesiguran posao. Pokušavam da im objasnim da tradicionalno „stalno“ zaposlenje nije sigurno, već da je ustvari posao siguran samo onda kada ga stalno „ima“, tj. kada se u preduzetničkoj ekonomiji stalno kreiraju radna mesta. Ali ne vredi. Kao što ne vredi ni objašnjenje da kontrolisan rizik i spremnost na promašaj omogućavaju finu zaradu koja se meri u procentima, a ne fiksnim iznosima. Još kad im kažem da je jedini način da od sada prihvatim neko „stalno“ zaposlenje onaj koji podrazumeva zakonski minimalnu platu, ali uz visok procenat dobiti, nerazumevanje se pojačava. Ne pomaže ni činjenica koju im podvlačim, a to je da su svi putovali ili će putovati avionom na more noseći pritom glavu u torbi, rizikujući svoje i živote svoje porodice zbog tuđeg peska, a s druge strane se plaše da izgube samo nešto što se ponovo može steći – novac.
Strah od novog i neizvesnog pobeđuje. Iako svaka opasnost krije i priliku, mnogi ipak više vole da igraju utakmicu, ali da ne izgube, umesto da igraju na pobedu. Više vole da im mreža ostane netaknuta nego da igraju na gol više. Više ih boli mogućnost poraza nego radost pobede. Tako je i s ovde meni dragim ljudima. Smatraju da je bolje da se potrude da ne izgube to što imaju, gubeći tako jednu od najdragocenijih stvari – vreme. Vreme je jedini resurs koji nikada ne možemo da vratimo. Ipak, bezbedna zona, kao sirena na moru, izgleda kao da je lek protiv smrti. Kao da je bezbedan put do penzije predvorje rajskih vrata. I jedino što ih motiviše je san o većoj plati, boljem radnom mestu i beneficijama, mada, u konačnici, oni i imaju neki razlog za to jer imaju dobre plate u odnosu na većinu, što uopšte nije sporan motiv. Ali i ta plata je samo za relativno pristojan život koju većina ljudi ovde može samo da sanja. Bez akumulacije. Malobrojni su oni koji mogu to da dosegnu. Ostali protraće vreme nadajući se bingu.
Ta druga ogromna većina ostaje zarobljena u „zoni bezbednosti“ u kojoj živi ispod nivoa dostojanstva ili preciznije rečeno – na ivici egzistencije. Njihovi motivi su isti kao i motivi mojih prijatelja, samo za značajno manju sumu, recimo da se dočepaju prosečne srpske plate. Iako je suma različita, motivi koji ih pokreću su identični, način razmišljanja je identičan, postupci su identični.
Moj savet bi bio sledeći: Ako vam je stalo do sebe i sopstvene finansijske slobode, radite suprotno od većine.
Prosto, ali istinito. Tajna je baš u jednostavnosti
igoropacic 