OSNOVE FINANSIJSKE PISMENOSTI

POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 

NAJNESIGURNIJA STVAR NA SVETU – TRAŽITI STALAN POSAO

Veliku većinu nas (barem 80%) mora da zabrine nešto mnogo više od nalaženja stalnog posla. Mora da nas zabrine dugoročna finansijska sigurnost. Tj. teško nama ako to prepustimo državi, firmi u kojoj radimo ili nekom trećem. Ideja vredno uči i nadji stalan posao – zastarela je. Bila je isitinita u industrijskoj eri. Sada je prevazidjena. Više nego ikad potrebna nam je finansijska sloboda. Ali mnogi stavljaju sigurnost ispred slobode. Na žalost, ta ogromna većina poistovećuje sigurnost posla i finansijsku slobodu. Ako vam finansijska sloboda postane imperativ, znajte:

PRVA I NAJVAŽNIJA LEKCIJA „AKO ŽELITE FINANSIJSKU SLOBODU – NE RADITE ZA PLATU“. Uzrok svih finansisjkih problema jeste neznanje tj. finansijska nepismenost, a nikako šef, vlast ili stanje u svetskoj ekonomiji. Možda bi to bolje opisali kao nemogućnost da se izadje na kraj sa žudnjom ili pohlepom. Zato je neverovatno koliko se ljudi više usresredjuje da se dočepa novca što brže nego što veruje u finansijsko obrazovanje na duži rok. A najvažnije saznanje iz prve lekcije o finanaijskoj pismenosti je da nije važno koliko novca zaradjuješ,već koliko uspevaš da sačuvaš. Ova lekcija ima nekoliko pravila:

Pravilo broj 1: Od prvorazrednog je značaja razlikovati AKTIVU i PASIVU. A mnogi, bolje rečeno svi brkaju ova 2 pojma. Finanasijski slobodni ljudi stiču Aktivu, a ostali Pasivu za koju su u zabludi misleći da je Aktiva. Da bi je stvorili što veću, znajte da je najveća Aktiva – vaš um. Što je finansijski razvijeniji, to vam stvara više prave Aktive koja vas finansijski oslobadja. Vaša kuća nije aktiva, jer za nju plaćate porez na primer. Zbog toga, ona čak nije ni vaša. Probajte da ne platite porez pa ćete se uveriti da li je vaša. Automobili, teniski reket i razne druge trice sve je to Pasiva. Aktiva je samo ono što vam fabrikuje mesečni priliv, a da vi ne morate da ulažete fizički rad.

Pravilo broj 2: „Gledajte svoja posla“. Školsko obrazovanje nije dovoljno. Preciznije rečeno, ono vas i sputava na putu vaše finansijske slobode. Svi koji završe za kuvara, inžinjera, pilota, ekonomistu, postanu baš to i ni makac dalje. I šta rade gotovo svi nakon škole (srednje, fakulteta, mastera…)? Hitaju da nadju dobro plaćen posao. Njihove veštine umesto da postanu izvor bogatstva, postaju pritisak da otrče i nadju stalno zaposlenje i fiksnu platu, te tako postaju armija radne snage koja traži posao sa što većom platom i tako postanu deo ogromne mase koja vodi računa a o tudjim poslovima.

SRPSKO ISKUSTVO

To je u Srbiji posebno izraženo, jer se uspehom u životu smtara „državni posao“. Ko god se „uvali“ na državne jasle taj je prebrinuo sve brige. Ta očajnička potraga za stalnim poslom dovodi do ogromnog pritiska na postojeći državni aparat. Dokaz za to je i što država sve do pre nekoliko meseci nije ni znala koliko je ljudi zaposleno u državnoj upravi pa ju je šokirala (a i nas) cifra od skoro 800.000 zaposelnih koji iz budžeta primaju platu. Ako u Srbiji ima ukupno 1.720.000 zaposlenih to je gotovo polovina. Po tome smo rekorderi u Evropi. I što je veća povika na tu cifru, to se s druge strane uvećava pritsak na dalje zapošljavanje u državnom sektoru. I dalje su svi uvereni da je važno ući unutra i da će se država ipak na kraju pobrinuti da svi tu i ostanu. Ako ste gledali predizborne mitinge, da li zaista mislite da većina prisutnih, a posebno omladina, ima bilo koji drugi cilj osim da napravi juriš na državnu upravu čim se njihova stranka dočepa vlasti. Ali i pored toga, znajte da je najnesigurnija stvar na svetu danas pa i kod nas, tražiti siguran posao .

“OBRAZOVANJE”

Većina od nas vrlo dobro zna da ono što smo naučili u školi nema mnogo veze sa finannsijskim uspehom. Već su to sledeće reči kao što su „petlja“, „muda“, „hrabrost“, „istrajnost“… U stvarnom svetu uspeva odvažan a ne pametan. Ima jedna muška poslovica o tome… ono o lepom i upornom. Neverovatno je kako u svakom od nas čuči jedan hrabar i briljantan lik ali istovremno i kepec koji spreman da kleči i moli za posao zbog prevelike sumnje u sebe. I taj kepec uglavnom pobedi. I to na taj način što je većina spremna da „klekne i moli“ za bilo kakvu mesečnu nadoknadu. Za to nije ni čudo što su fakultetski obrazovani ljudi spremni da rade za 20.000-25.000 mesečno.

Znam da su teškoće i prepreke ogromne. Ali znajte da je svugde u svetu to tako, premda ćete čuti priče o tome da je u inostranstvu gotovo stvar dobre volje da se preduzme privatna inicijativa i uspeh je zagarantovan. Molim vas, ne dajte se prevariti i ne verujte u to. I tamo je borba za život i jedino što su prednosti to što, ako propadnete, imate bolji socijalni sistem i ako se predomislite uvek možete da nadjete stalan posao. ALI TAJ STALAN POSAO OPET PRONALAZITE, U VEĆINI SLUČAJEVA, KOD PRIVATNIKA. Dakle kod nekog ko se ohrabrio, otisnuo u privatne vode i na kraju uspeo.

STRAH, STRAH, STRAH

U korenu čitave priče je STRAH – Najvažniji razlog koji nagoni ljude da rade za platu jeste – STRAH. I to strah da neće moći da plate račune, da će umreti od gladi, strah od otpuštanja, strah od novog početka itd. Većina uglavnom trči za većom platom u nadi da če im više novca reštiti probleme. Ali problem odoleva i odolevaće. Veća plata – veći prohtevi i začarani krug se nastavlja. Krug obavijen strahom od otkaza. Kuda vodi taj svakodnevni ritual? Da li iko ima bilo kakvu viziju osim da se dočepa penzije na što lagodniji način? Za to se i niko i ne upušta u finansijske rizike jer „ne mogu to sebi da priušte“, pa moraju da igraju „na sigurno“. Kada bih vas upitao da li vam je finansijska sloboda potrebna zbog straha, većina bi odmahnula glavom. A kada bih upitao “Da li je to možda zbog sigurnosti” ovaj put bi većina potvrdno odgovorila Ali znajte da su STRAH I SIGURNOST sinonimi, tj dva kraja jednog istog štapa. Kada god čeznete za sigurnošću, vi se plašite. I to jako. Traženje sigurnosti dolazi od nesigurnosti koja je druga reč za strah. I ono što je najgore: STRAH više nije osećanje, već je postala navika.

TRAJNA PROMENA

Predlog je da zadržite svoje zaposlenje što duže , jer morate da plaćate račune. I to pod uslovom da se previše plašite da jednom već započnete brigu o svojim poslovima.. Ako je tako, onda vodite brigu da prikupljate Aktivu za to vreme koja će vas dovesti do finansijske slobode. Održavajte nizak nivo troškova, smanjujte pasivu , Ako imate decu, već sad ih podučavajte o aktivi i pasivi. Čim dinar uđe u Aktivu, ne dajte mu da izađe. On tada postaje vaš službenik koji radi 24 časa. I dalje idite na svoj posao, ali svaki dan razmišljajte o svojoj aktivi. Kada se jednom otisnete, odmah će vam se izoštriti finansijska intilegencija. A ona je važna jer što je oštrija to vam se više životnih šansi ukazuje. Strah i sumnja je unazadjuju. Nemojte se plašiti gubitka i ne pokušavajte da slušate okolinu koja vam govori da ne možete. Kada vam neko kaže da nešto ne može, to uglavnom znači da taj neko ne može, a ne da je to neizvodljivo.. Znajte da se mnogi služe izgovorom da nemaju vremena. Ali imaju vremena za pecanje, neprekidno buljenje u TV ili kompjuter, igranje malog fudbala itd.. Rizik je neizbežan, to stoji, ali ako naučite da ga kontrolišete (kao i strah) možete profitirati. Da li znate da je jedan od ključnih razlika izmedju bogatih i onih koji to nisu – kako podnose rizik i strah, tj.kako izlaze na kraj sa njima. Mnoge ljude ovo užasava, ali finansijski slobodne – ne, jer ih sagledavaju i ograničavaju svoj gubitak, ako ga ima.

 

Ukratko: -prestanite da razmišljate kao što ste do sada -tragajte za novim idejama koji ća vam omogućiti da razvijete finansijsku nezavisnost. U početku vam neće ništa padati na pamet. Mislićete „ma ovo je glupost, ne može ovako“ ali ne odustajte, makar to trajalo i mesecima. Odjedanput, iznenada, sijalica će se upaliti.

Preduzmite nešto: Kurs preduzetništva, prodaje ili marketinga, sastavljanje bilansa, sigurno i znate nekog ko je uspeo i koga možete da pitate. Pa uradite to. Idite na seminare, sastavljajte ponude, učestvujte svojim projektima na mnogim „contest“ forumima i Hub-ovima. Ne odlažite to za „ponedeljak“ ili još gore sledeću godinu.

Šta god da ste odlučili, proces je isti: Morate da znate šta hoćete i da se otisnete da to potražite. I mislite na veliko… Da, baš to. Ali ne kao zanesenjak, već kao ishodište kojem stremite. To znači da ako pokrećete biznis, gledajte da usrećite što više ljudi.

Na kraju svodi se na sledeće, da je traganje za sigurnošću, ne bi li se izbegao rizik, najrizičnija stvara koju možete da preduzmete.

PUL INVESTITORA

 POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 

U proteklih pet godina preduzetničkog staža ništa mi nije tako uočljivo kao nedostatak tzv. Biznis Anđela (Bussines Angels). Iako je ovaj bukvalni prevod malo rogobatan, ipak je i na našem jeziku dovoljno semantički razumljiv. Kada to kažem,mislim da ljudi, u večini, shvataju njihovu svrhu i prepoznaju dobru stranu. U razvijenijim ekonomijama oni su zaista u izrazitom broju. Nedavno sam pročitao u jednim movinama da u Švajcarskoj na skupovima start up projekata i Biznis Anđela ovih drugih bude značajno više !!! Sigurno ste više puta čitali  o raznim proizvodima koji su dugo čamili nepoznati, a onda odjedanpout eksplodirali i vlasnike učinili užasno bogatim. Budite sigurni da iza njih stoje gore spomenuti „Anđeli“.

To je vrsta bogatih poslovnih ljudi, koji su uspeli u svom poslu i koji sada žele to isto da se i drugim preduzetnicima dogodi. Oni to zaista žele, bez ikakvih zadnjih namera. Naravno, ako ulože sredstva, očekuju i povrat kao što su svesni i rizika mogućeg neuspeha. A neuspeh je kod start-up preduzeća mnogo izvesniji nego uspeh.

Ipak Anđeli se ne osvrću na opasnosti, tj. bolje rečeno umeju da kontrolišu rizike i upuštaju se u poduhvat. To su, jednostavnim rečnikom, mentori, Dakle, ne radi se samo o novčanim ulozima. Sam novac neće doneti uspeh. Mnogo više ovde se radi o kompletnom savetovanju (consulting) i to iz obklasti marketinga, finansija, razumevanja tržišnih sila koje vladaju, savetima iz prve ruke, odnosu prema zaposlenima, pravnim finesama i pregršt drugih informacija i saznanja bez kojih nema nade u uspeh. Bez obzira na uloženi novac.

Tog oblika mentorstva u Srbiji jednostavno nema dovoljno. Nije velik broj onih kojima pada na pamet na tako nešto. Preciznije, ima tu i tamo, ali start up projekti su podržani uglavnom tek ako postoje neko direktno poznanstvo sa ljudima koji imaju novac. I to su u većini slučajeva dobro stojeće institucije, bilo državne ili privatne velike kompanije.

I pored te frustrirajuće situacije, postoji nekoliko pokušaja da se to polje aktivnosti oživi. Dobar primer za to je Belgrade Venture forum, ili Impact Hub. Posebno ovaj prvi koji se održava svakog novembra u Beogradu sa oko 100-ak start up projekata i oko 30-ak međunarodnih Anđela deluje dosta ohrabrujuće. I ta 3-dnevna manifestacija je odlično organizovana i jako posećena. Ipak, to je jedna takva manifestacija  i nedovoljna je.

 

PUL INVESTITORA

 Iz gore navedenih razloga, nastala je ideja u glavi moje malenkosti, da sa poslovnim saradnicima s kojima dugo sarađujem još iz bankarske ere, napravimo jedan pilot-projekat koji bi se zvao PUL INVESTITORA. Ovaj projekat ne bi bio ograničen na nekoliko firmi ili pojedinaca, već bi bio otvoren za sve dobro raspoložene ljude prema privatnoj inicijativi. Shodno mojim shvatanjima iznetim u ranijim blogovima, privatna inicijativa može jako da pomogne mnogima koji su u beznadežnoj finansijskoj situaciji, nezaposleni ili zarobljeni u kazamatu zvani – stalan posao. Posebno onaj bedno plaćen. Ovo nije priča za one sa visokim platama. Ali njih je malo, a nezadovoljnika je mnogo više.

Prevashodno, imao bi ulogu biznis anđela, dakle mentorski okrenut. Naravno, ako  se prepozna dobar start-up na stabilnim nogama (pazite, nisam rekao samo dobra ideja) to bi značilo i razuman iznos investicija u taj projekat. Od izuzetnog značaja je da u Srbiji zaživi ovaj način pomaganja ljudima preduzetničkog duha. Nisu im od pomoći raznorazna tapšanja po ramenu. Isto mislim i na razna bespovratna sredstva koja su se delila po ministarstvima ranijih godina. Većina koja ih je uzimala  imala je nameru da sebi isplati platu, pa dok traje traje. Mnogo je manje uspešnih priča. Ali one postoje, a bilo bih i više da postoji ovakva mentorska podrška.

Kada se jednom pokrene to će značiti i zamajac za slične tipove podrške. Možda će budući Pulovi biti izrazito profitno orjentisani. Ali to je ipak od sporednog značaja. Smatram da će njiov značaj i uticaj daleko premašivati njihov profitni interes.

Za sada smo na početku, imamo usmeni sporazum, korake ka osnivanju i što je najvažnije razumevanje čitave misije. Iznad svega mojim partnerima je važan taj društveni imidž. Žele da istaknu da nije novac ono što ih jedino pokreće. A imaju ga dovoljno. Znam da žele da budu deo tuđih uspešnih priča i da budu srećni jer su im pomogli.

Samo će vreme pokazati koliko je to nešto na šta se budući početnici mogu osloniti.

OD DIREKTORA BANKE DO PREDUZETNIKA, II deo

POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 

Ovaj blog pišem 2 dana nakon poslednjeg. Nisam planirao. Pročitao sam komentare i sad mi je krenula bujica. Skoro godinu dana se kanim da pokrenem blog. Drug koji je čuo moju priču me toliko dugo ubeđivao. Mislio sam… ma koga to zanima. I ja i moje iskustvo. I sad sledi jedna zamka zvana „Grand parada“, koju bih da izbegnem pošto – poto. Znate ono kad peva(ljke)čice izdaju novi CD, pa se pretvaraju kako su uzbuđene jer „eto nisu ni pretpostavili toliku zainteresovanost publike, ali im je drago jer ih fanovi vole“. Gulp !

E pa ljudi najiskrenije, ja ovo ne pišem iz tih razloga. Krenula je bujica.

Oni koji su iskomentarisali dali su mi do znanja da stvarno nisam usamljen u svojim razmišljanjima i da je mnoštvo nas u istom lavirintu zvani život. I da smo svi mi pred dilemom: „Potruditi se da živiš po sopstvenoj želji i radiš ono što voliš“ ili po stihovima Đ. Balaševića  „Da lakše život odrobijaš“.

Ja sam za ovu prvu, ali ona boli. I traje dugo dok se ne dostigne. I NESIGURNA JE. I nije besplatna, ali je vredi platiti. A ljudi vole da su finansijski sigurni. Rizikuju živote leteći avionima, skačući padobranom, ratujući, ali kad osete finansijski rizik i opasnost od niemaštine – spremni su da urade sve ne bi li pobegli u sigurnu zonu. Gubitak para ih užasava. Mada ni to nije dovoljno dobar termin da opišem stanje u kojm su.

Moja svastika je vrhunski doktor, načelnik je odeljenja. Kada vidi bolesnika i krv ona spremno stupa u akciju. Kada pričam s njom o parama i investicijama beži kao đavo od krsta. Ja kad vidim doktora i krv – ja ne bežim , ja padnem u nesvest. Bukvalno. Tri puta me osvešćivala i smejala mi se u lice kada sam video krv i posle moje posete urologu.

 

ZAŠTO SAM PREŠAO U PREDUZETNIKE

 

1. Zato što sam hteo više vremena da provedem s porodicom. Kada sam pričao sa drugovima i poznanicima koji imaju odraslu decu za čim najviše žale, listom su svi odgovorili – što nisam više provodio vreme s decom dok su bili mali. A deca brzo odrastu i već kad su pubertetlije trebaš im jedino zbog kontrole da ne zastrane, zbog para i da ne popuste u školi. Za ostalo si suvišan. Tu im je društvo.

Kad se samo setim stalnog zaposlenja. Isfrustriran, besan, nezadovoljan, beskrajno radno vreme. Kakva deca, još samo više iritacije. Tu su žene u posebno teškoj sitauciji. A deca imaju svoje potrebe i uopšte ne razumeju tvoje probleme. I tako te život lomi dok te na smrvi. U medjuvremenu ona odrastu i ti se zapitaš „ček,ček kud tako brzo“.

2. Zato što hoću da radim ono što volim. Mislim da je to trik u životu. Da izvučem iz sebe ono najbolje. I da ujutro se probudim zadovoljan, a da ne moram na posao.

Neko me je upitao „Pa šta s tim ako sam ja stalno zaposlen i srećan sam zbog toga. I sa platom, kolegama i poslom koji obavljam“ . Takvima mogu da odgovorim da ste mi vi uzor u životu. Zaista. Biti istinski srećan u okruženju u kojm si – to i jeste glavna poenta mog bloga. Ja pišem u ime onih koji nisu zadovoljni.

 

3. da se posvetim sebi i svom razvoju. Da idem na seminare, predavanja kad god poželim bez da moram da pitam šefa.

 

4. Želim da imam toliko novca da sebi i mojim bližnjima priuštim putovanja o kojima sanjarim i ostavrim sve finansijske kaprice i fantazije.

 

5. Želim da ne zavisim od državne penzije jer će se verovatno do mog penzionisanja, radni vek produžiti do 70 godina. I što je još gore pitanje da li će penzije uopšte biti. Mislim da mnogi ne shvataju buduće tragične implikacije sadašnjeg stanja u penzionom fondu. Prosto je neverovatno koliki broj ljudi se oslanja na državu verujući da će ona biti odgovorna za njihov penzijske prinadležnosti. Siromašna Srbija izdvaja 13% BDP  da bi dopunila rupu u budžetu pri isplati penzija!!! Mislim da je cifra ok 3.5 mlrd Evra godišnje. Po tome smo rekorderi u Evropi. Sve što se danas izdvoji od stalno zaposlenih na ime doprinosa ide u korist postojećih penzionera. Ni dinar ne ostaje za buduću penzionu akumulaciju.

Može nas spasiti samo masovno zapošljavanje, i to tako da stopa nezaposlenosti padne sa 25% na ispod 10%. I verujte, to nije prioritetan zadatak države. Nego svakog od nas pojedinačno – umesto da juriša u državna preduzeća. Da preduzme inicijativu zbog sebe a posle i zbog drugog kojeg će eventualno zaposliti.

 

6. Blisko povezano sa 5. Da sebi bliskom okruženju mogu priuštiti brzu i kvalitetnu zdravstvenu negu. Ako je penzioni sisitem pred raspadom, zdravstveni se raspao. Drži ga samo inercija. Ko to ne vidi, na svu njegovu sreću ne posećuje lekara.

 

7. Da konačno počnem da se ozbiljnije bavim filantropijom. Unazad 10 godina dao sam nekoliko stottina hiljada dinara na razne humanitarne akcije. Toliko sam posvećen tome da vam ne mogu opisati. Istovremeno mi je muka što vam i pričam o tome da ne bi ispalo neumereno hvalisanje. Samo nekoliko ljudi zna o tome (moj knjigovodja npr.). Čak ni roditelji i bliski prijatelji. Bilo kako bilo, ja čvrsto verujem u to. Da ako si uzeo od okruženja da mu i vratiš. Nisu svi sposobni da zarade. Nije bio ni Tesla. A značajniji je za ljudski rod nego ja i masa meni slični. Zašto ne bih pomogao još nekog Teslu medju nama.

Bil Gejts i Voren Bafet zaveštali su ceo, odnosno pola imetka (zajedno oko 100 mlrd) ljudskom rodu nakon njihove smrti. Oni su shavtili poentu života i bogatstva.

Na žalost, u Srbiji, mnogi bogati su još na tom primitivnom nivou. Grabeći se za što više materijalnog blaga kojem će obezbediti sebe i svoja pokoljenja. Ne shvataju da su materiajalna bogatstva samo igračke za uživanje dok su na ovoj planeti. Kada umru, doći će neko drugi da se igra s njima. Svakoj porodici će doći Geda Dunžerski – kad tad. Nijednu igračku neće poneti sa sobom u grob.

Nedavno sam pročitao priču o nemačkom milijarderu koji je prodao sve nekretnine koje ima i živi u hotelu. Bogat ili siromašan  – u krajnoj instanci treba to samo jedan ležaj i tri obroka.

 

ŠTA VALJA ČINITI

Ne znam… ne zato što ne znam već zato što je svako apsolutna i neponovljiva individua za sebe i mora doneti sam odluku. I da prihvati činjenicu da je kriv za svoje postpuke. Ne, nije kriv ni Vučić, ni Mišković, ni NATO, ni Rusija, ni korumpirani poltičari, ni šef, ni kolega, ni žena ni muž….

Dugo, dugo mi je trebalo ovo da shvatim. Mnogi su čuli za ovo i slažu se. Ali deklaratvno – ne isitinski. Tek kad to prodje kroz vas i postane deo vaše ličnosti – uspeli ste. Do tada je uvek kriv neko drugi. Ipak, za one koji su zaposleni, ovaj stav može prouzrokaovati potencijalni problem – dežurnog krivca. Ljudi obožavaju da prebace odgovrnost i krivicu na drugog. Nemojte biti žrtveni jarac. Budite načisto sa sobom kad ste sami pred ogledalom, ali ne dajte da na vas prebace kola i teret kad god im padne napamet. Suprotstavite se, po bilo koju cenu. Ovo vam  govorim iz ličnog iskustva.

Ja iznosim svoj životni put i moja iskustva. Ne mislim da bi bilo ko trebao da ga iskopira. Nisam trenutno stigao na cilj kojem težim. Što dalje putujem to uviđam svoje nedostatke i poteškoće koje moram da prevaziđem. Stalno imam u vidu da je neuspeh vrlo moguć. Mnogo puta nemam rešenja i osetim da mi je poteban mentor – osoba koja je prošla kroz sve to.

Ipak mi se ne odustaje, iako uviđam da ima ljudi koji lagodno prolaze kroz život i koji su snalažljiviji pa bez muke se nose s problemima jer imaju zaledjinu. Bez obzira na to, ovako mi uzbudljivije,mada mnogo puta se osvrnem na to zavodljivo – stalno zaposlenje sa velikom platom, razume se. To zanesenjaštvo traje, pa prodje, kao kad se prisećate detinjstva. Da, bilo je lepo, ali je sada iz nas.

Ja sam prešao svoj rubikon.

OD DIREKTORA BANKE DO PREDUZETNIKA, I deo

POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 

U prošlom blogu (mom prvencu) trudio sam se da na slikovit način opišem, po meni potrebu savremenog zaposlenog čoveka i njegovu žudnju za finansijskom slobodom. Iako sam tome pristupio s pozicije sopstvenog iskustva, pokušavajući da objasnim ljudima da je trka za stalnim zaposlenjem unapred izgubljena, učinilo mi se da sam nekome možda ostao dužan  – zašto sam uopšte tako nešto napisao.

Odgovor je jednostavan:  Moj lični finansijski uspon i sunovrat.

 

OVAKO JE POČELO

Neko od komentatora je dobro zapazio da ja moja shvatanja o finansijama debelo baziram na knjigama Roberta Kiosakija. Mada, ne samo na njegovim knjigama. To me je učinilo srećnim, zaista. S kime god sam ja pričao o toj knjizi niko pojma nije imao. Eventualno je možda čuo, ali pročitao nije niko. Sada vidim da sam na sreću bio u zabludi. Ne plaši me ni eventualna mogućnost da ljudi pomisle da samo želim da prepričam knjigu.

NE, JER JA SAM TU KNJIGU ŽIVEO.

 

2003

Ovo je za mene bila sudbonosna godina. Pred kraj te godine, dobio sam na poklon knjigu „Tok Gotovog novca“ od Roberta Kiosakija. Tada to nisam znao, ta knjiga je bila 2-ga po redu u njegovoj ediciji. No, nije to ni tako bilo važno jer sam čitajući njegove sve knjige kasnije, shvatio da se naslanjaju jedna na drugu.

Uglavnom, nakon prvog čitanja, usledilo je još nekoliko uzastopnih čitanja. Zaista sam bio ošamućen saznanjima i „istinama“ o meni i većini ljudi koje sam poznavao. Posebno mi je upečatljivo bilo saznanje koliko niko od nas i ne razmišlja o svojoj vrlo neizvesnoj sadašnjoj finansijskoj sudbini a posebno budućoj.

Koliko smo svi mi isti, bez obzira koliko visokih škola završili, jednako finansijski neobrazovani i povrh svega  – preplavljeni STRAHOM.
Samo zato što ne znamo. A kada god čovek ne zna i ne razume on je uplašen. Koliko smo svi mi nesvesni jedne bolne istine da život protraćimo, trčeći za stalnim zaposlenjem ne bi li se umirili. Ne bi li (posve lažno) sebe ubedili da je stalan posao izvor redovnog priliva, slobode i zadovoljstva. A nikad kao danas nema ništa nesigurnije nego trražiti stalan posao.

Prosto me užasava svakodnevna pojava da su ljudi spremni da rade za 20.000-25.000 mesečno. I pri tome su besni na sve oko sebe i krivi su im svi koje poznaju, Svin osim njih – naravno. Ovo pišem zbog ljude koji su slični kao oni i koji osećaju ogrmono nezadovoljstvo i bes. I depresiju. A depresija je baš to  – bes, ali okrenut ka sebi a ne spolja. A to ubija, to prouzrokuje sve bolesti koje poznajemo. Ne kažu psiholozi džabe, da ispraznite svoj bes a ne da ga gutate. Ovo ne pišem za one koji su na visokim pozicijama uz ogromne plate. Mada mislim da ni za njih ne bi bilo zgoreg. Čisto da se ne uljuljkaju.

 

ZLATNA ERA,

Nakon ošamućenosti i saznanja kakva mi se sudbina sprema ukoliko nešto ne preduzmem , rešio sam da krenem u akciju. Napominjem da sam tada bio zaposlen u najvećoj lizing kući sa veoma, veoma pristojnom platom.

Pozajmio sam od majke EUR 3,000. Podigao sam kredit EUR 5.000 i kupio akcije Panonske Banke. Zašto baš njene? Pa, pročitao sam u novinama da je Novosadska Banka upravo prodata ERSTE grupaciji za 3 puta veću cenu od knjigovodstvene vrednosti. Panonska banka je već bila na berzi i kada sam video knjigovodstvenu vrednost nisam više oklevao. A svi su me odvraćali rečima „Nemoj, to je prevara… to trguju Kostić i Mišković izmedju sebe… Ojadiće te itd“.

Uglavnom 2005-te sam profitirao EUR 28.000 kad je banka prodata jednoj italianskoj bankarkskoj gruapciji. Mami sam vratio 4.000 (a pozajmio sam od nje 3.000), a ostalo, uz stan koji sam prodao uložio u druge akcije. Ponajviše u tadašnju METALS banku (kasnije Razvojna). Mada sam opijen „uspehom“ počeo da se ponašam vrlo nerazmno ulažuči u akcije koje danas vrede kao tepsija ribe.

Uglavnom, u Aprilu 2007 ukupna neto vrednost svih mojih akcija i imovine vredela je EUR 500.000. Za srpske uslove, u 38 godini, ja sam postao bogat čovek. Nešto što je vredelo 20.000 evra ja sam tretirao kao 20.000 dinara…ma ni toliko. Tada počinje moja „zlatna“ era. Počeli su da me vuku za rukav. Nekolicina ljudi koje poznajem su imajući moj uspeh u vidu, počeli su sa trgovanjem. Tih dana, nastala je opšta pomama za akcijama na berzi. Neke akcije su dostizale rast i do 600 %. za 3 meseca. Za razliku od mene, većina nije uopšte imala nikakvu strategiju koje akcije kupuje. Sve se svodilo na kupovinu svega što postoji na berzi i nisu pitali koliko košta. Očekivanja o neprekidnom ratu berze bila su nezaustavljiva.

 

PRELOMAN TRENUTAK

Scenario koji je iskreno malo ljudi znalo, a većina i da je znala ne bi ni marila za to, približavao se. Te 2007 vlada Vojisalva Koštunice napravila je jednodnevnu koaliciju sa tadašnjim SRS-om (današnjim SNS-om). Berze su se strmoglavile dramamtično. Ipak posle nekoliko dana zbog pritiska „medjunarodne zajednice“ (kakav idiotski eufemizam za SAD i EU), Koštunica se predomislio i povezao se s Tadićem.

Taj trenutak je za mene bio odlučujući. U neagtivnom smislu. Bio sam uveren da će se sve vratiti u „normalu“. Berze su opet nakratko poskočile i ja sam se umirio. Kada su akcije za kratko vreme opet počele da se strmoglavljuju, pomislio sam da je to samo kratkotrajna korekcija i da će sve opet biti po starom. Kada je silazni trend nastavio nesmanjenom žestinom i u 2008-oj, postalo mi je vrlo teško da prodam jer sam znao da je to nekad vredelo EUR 500.000. „Da bog da imao pa nemao“ –  kakva istinita poslovica. I dalje sam istrajavao u nadi da će se sve vratiti u normalu. 2009 i 2010 su bile grozne. Akcije su pale i više od 20 puta. Sada nisam prodavao, držeći se one gubitničke „ E pa neću da dam budzašto, pa makar propao“.

Tako je i bilo. Svi znate sudbinu te banke. Nju apostrofitram, jer su te akcije činile 80% mog portfelja. Do zadnjeg dana me nije napuštala nada. Ipak s vremenom sam bio saglasan da dobijem makar šta, ali nisam hteo da prodam smatrajući da ću uvek izvući više. I na kraju, samom sam sebi izvukao uši. Banka je bankrotirala zbog političara, gramzivosti i lopovuka, a ja i slični meni ostali smo kratkih rukava.

 

„JEFTINA LEKCIJA“

Kakva jeftina lekcija – EUR 500.000 za promenu svesti. Nikada nisam toliko skupo platio za bilo koji oblik škole. Nisam ni znao da li sam bio u stanju da podnesem tako nešto. Ko zna, da nisam pročitao sve one silne knjige i bio koliko toliko spreman, možda bih završio u bolnici.

Ovako sam shvatio da nisam iznutra bio spreman za taj novac. Moj unutrašnji šematski prikaz novca nije bio spreman za tu količinu novca. Isto bi mi se desilo mi i da je 5.000.000 bilo u pitanju. Sada znam i tačno koji je to momenat bio koji me je odveo u sunovrat: te 2007, s 500.000 u džepu, radio sam u banci kao rukovodilac za privredu sa platom oko 1.000 evra, zapitao sam se: „Ako prodam akcije, šta ću raditi od sebe i dosade“. To je bio odlučujući momenat. Sad znam da sam tada bio nespreman da uzmem obilje koje mi se pružalo. I gorko sam zažalio. Posebno jer je sled dogadjaja to i potvrdio. Na kraju izvukao sam nekoliko pouka:

-Odvažite se i reskirajte. Novac koji je izgubljen nije najvredniji, već protraćeno vreme. Ono se nikad ne može nadoknaditi. Iskustvo će vam omogućiti ponovnu zaradu. Bankrot nije smrt. Za pametnog čoveka.

– Pre nego što se otisnete, obrazujte se. Nema svrhe da utrčite u bilo šta, a da ne znate pravila ni ko su igrači. Zapamtite to nije izgovor da ne preduzimate bilo kakvu akciju čekajući povoljna vremena. Vremena nikad nisu povoljna.

– Ne alavite se. Uvek imajte TP („take profit) i SL ( „stop loss“)

-Vreme, vreme… to je sve što zaista gubite. To se nikada ne vraća. Nema smisla strahovati i moliti se bogu da dodjete do penzije na što bezboniji način.

 

PREDUZETNIK

Moja „ljubav“ sa bankom završila se krajem 2009 u nimalo lepim okolnostima. Kada sam je napustio imao sam ponudu da radim za 40% veću platu nego  do tada. I nisam prihvatio. Radilo se o finansijskoj instituciji. Zapitajte se svi koji čitate koliko bi vas odbilo mesečnu platu od EUR 1.500.

Već 5 godina sam u privatnim vodama (finansijski konsalting) i jedem hleb sa 9 kora. Iako 90% ljudi gleda da se uvali u državni sistem ja to gledam kao priliku. I ja imam porodicu i nije mi svejedno. Ali sada sam došao u fazu da mrko gledam na stalan posao. Ima dana kad zažalim za onom platom. Ali me prodje. Nije loše kada navikneš na gubitak, POD USLOVOM da to gledaš kao stepenicu ka uspehu. Stepenicu ka finansijskoj slobodi za kojom toliko žudim.

Prosto mi je neverovatno kako su ljudi spremni da rizikuju i živote samo zbog zabave(paraglajding, ostali ekstremni sportovi i sve što je životno rizično), a nisu spremni na finansijski rizik i gubitak kako bi se dokopali finansijske nezavisnosti. Niko mi ne garantuje uspeh, može se sve i loše završiti. Ali… što se mene tiče samo privremeno. I na kraju, znate šta – užasno je uzbudljivo.

 

GDE MI NESTAJU PARE

POŠTOVANI ČITAOCI. OBAVEŠTAVAM VAS DA POSTOVE MOŽETE PRATITI NA http://www.igor-opacic.rs/

 

Osvešćenje –

Sigurno ćete čuti reči kao što su „Novac je koren svakog zla“. Ja naprotiv mislim da je nedostatak novca koren većine problema.

FINANSIJE U CRVENOM Kada je reč o finansijama, mnogi svoj lični bilans drže u „u crvenom“. Izraz je pozajmljen iz sveta automobila i označava držanje motora na max. broju obrtaja postižući tako max. performanse. Nevolja je u tome što je vek takvih automobila kratak. Isto je i sa „finannsijskom motorom“ većine ljudi. Koliko god priliva stiže, nikad nije dovoljno i novčanik je stalno na “max.broju obrtaja“. To prouzrokuje jedan od najvećih današnjih problema: naporan rad a nikada dovoljno novca. Svaka eventualna povišica podrazumeva i veća državna zahvatanja a i lični prohtevi rastu.

 

LIČNI BILANS Evo kako izgleda bilans većine zaposlenih

PRIHODI                                                                                               AKTIVA

-plata                                                                                                      -jedno veliko ništa

 

 

RASHODI                                                                                              PASIVA

-porez na platu                                                                             -hipoteka na stan

-porez na prihode                                                                       -Lizing za auto

-rata stambenog kredita                                                          -potrošački kredit

-rata potrošačkog kredita                                                        -kredit za letovanje itd

-kreditne kartice itd.

 

 

Suma sumarum, jedna plata a bezbroj troškova. Sa ovakvom slikom vi ste u trci pacova sa neizbežnom diagnozom koja se zove „kancer novčanika“. Bez ikakvog dodatnog priliva u koloni AKTIVA koja će generisati dodatne prilive u koloni PRIHODI. I sa veoma sumornom prognozom u budućnosti

PREOKRET Prvi korak ka konačnom saznanju gde vam beže pare jeste da svakog meseca, ali bukvalno svakog, kada vam stigne plata, isplatite PRVO sebe. Ne trčite da platite račune i nemojte ih prvo ukalkulisati pri raspodeli prihoda.Tokom meseca obaveze će početi da „vrište“, ali ako na vreme krenete sa ovom praksom, nateraćete sebe da razmišljate kako da se dokopate još prihoda pored plate. Jedino tako se možete iščupati iz ove zamke. Dalje, BEZ OBZIRA KOLIKO ZARADJUJETE, DEO PRIHODA OSTAVITE SA STRANE sa idejom da novac napravi novac. Neka je to i 100 dinara mesečno. Ali učinite to svaki mesec. Ili još bolje, povećavajte svaki mesec za npr. 50 dinara. Ali krenite što pre, i vežbajte samodisciplinu tako što nećete dirati taj fond i to тако što nećete propustiti ni jedan mesec. Ако zajmite da preživite, zajmite i tih 100 dinara dodatno. To vam je početak puta ka finansijskoj slobodi. Usudio bih se reći da je to najvažniji korak u razvijanju samodiscipline koja će dovesti do te finansijske slobode.

 

FINANSIJSKA SLOBODA

SLOBODAAko se pitate šta je finansijska sloboda, evo vam definicije: To nije neka ogromna količina para. Sloboda se meri VREMENOM. Ako su vaši mesečni troškovi npr EUR 1.000,a vaša ušteđevinma EUR 3.000, bogati ste 3 meseca. Ako su vam redovni mesečni prihodi ispod toga  – vi ste u trci pacova, bez prilike da se spasete.

Ali uslov svih uslova da bi isplatili sebe jeste da ne ulazite u velike dugove! Isecite sve kreditne kartice, ako ih imate, ne zadužujte se ponovo i vraćajte ih malo po malo, ako je plata sve što imate.Ukratko, održavajte nizak nivo troškova. Pa čak i ako ste u takvoj situaciji – prvo isplatite sebe, a poverioci neka urlaju na vas. To neka vas inspiriše da pronadjete načine za dalje prilive nezavisne od plate. Pustite vaš genijalni duh iz boce. Nepokolebljivo stvarajte aktivu koja vam omogućuje te prilive i prvo nju „nahranite“. Tako jačate iznutra, pa vas neće cimati svako kome padne napamet.